Zar treba da podvučemo da žene vrede jednako kao i muškarci, da imaju iste sposobnosti, mogućnosti, prava?

Nikad ’ne reci nikad’. Evo mene pišem o temi za koju sam mislila da nikada neću, da ne moram, da se podrazumeva. Dok su nam svima puna usta Evrope i izgradnje jednog modernog, građanskog i otvorenog društva, zapravo svi u sebi nosimo balkanske gene i ne možemo pobeći od našeg mentaliteta.

I ne trebamo. Ali, zar ne možemo sagraditi svoju građansku državu i uedno sačuvati tradiciju, običaje, verovanja i kulturu? No, svi se pozivaju na svoja prava, pa ne smeš više nikoga na ulici nezgodno pogledati a da te ne tuži zbog pretrpljenog duševnog bola. Zar žene u sopstvenom društvu čiji su primarni deo i kojem daju ogroman doprinos, uopšte mogu biti deo neke grupe koja zahteva svoja prava? Zar treba da podvučemo da žene vrede jednako kao i muškarci, da imaju iste sposobnosti, mogućnosti, prava?

Mislila sam da je ova rečenica aksiom i da se ne mora dokazivati. Izgleda da mora, mnoge žene su je dokazale, hvala Bogu da jesu, i mrzim to što moram odvojeno pisati muškarci i žene, jer inače koristim termine: ljudi, osobe. Mislim da smo svi jednaki.


I nisam se ljutila kada sam postajala dio stereotipa o ženama, kada su mi govorili da ću moći dobro da se udam tek kada naučim da pravim pitu, i one stare poput: ženama je mesto u kuhinji, žene se ne razumu u politiku, ćute kada muškarci govore.

Moje prećutkivanje njihovih izjava govorilo je da sam iznad njih i da udaranje na druge pokazuje da ste u suštini sami slabi i nesigurni. I čudila sam se ženama koje trpe nasilje pod izgovorom: on je muško, mora da lupi šakom od sto; kao da to nekoga čini pravim muškarcem.

I sve devojke kojima neko drugi treba da kaže da su lepe, pametne i da vrede totalno su zalutale. One koje su dopustile da njihovim mozgovima gospodari neko “jači” od njih, koje dopuštaju da ih stavljaju u klišee  samo zbog toga što ne dižu tegove i ne menjaju gumu na autu (ne zato što ne znaju, već što ne žele).


A kad pomenuh žensku inteligenciju, to se ne da trpeti (opet se loše osećam, što inteligenciju nipodaštavam deleći je na mušku i žensku, što je apsurd). “Ćuti, ti se ne razumeš zato što si žena, ovim svetom vladaju muškarci”, često ćete čuti ovo, ne javno, naravno, ali moram biti surova i primetiti da se ova sentenca suptilno provlači kroz sve segmente društva. Svetom upravljaju muškarci, vrlo razumno, primetiću, isti oni muškarci koji su ratove započinjali zbog žena.

Duboko ukorenjena dominantnost društvenih odnosa gde primat imaju muškarci opstaje zahvaljujuci ženama koje savaju svoja leđa. I nije opravdanje naš balkanski mentalitet, poštovanje žene bez omalovažavanja njenih stavova, dostignuća, razuma i sposobnosti. Hej, Balkanci, ne tražimo puno, zar ne?

U ovom sistemu tranzicijskog vrtloga i izopačenih vrednosti, potrebno je izmeniti svest ljudi afirmacijom pozitivnih civilizacijskih vrednosti, učešćem u procesu donošenja odluka, te konstantnom borbom koja će obezbijediti povoljnije uslove života i rada u ovoj državi. Pisanje, pričanje, ukazivanje i sankcionisanje diskriminacije vredi kada prestane biti samo slovo na papiru i kada počnete od sebe, postavite ciljeve i shvatite da borba za bolji status u društvu zavise samo i isključivo od vas.

Ne opredeljujem se ovde razmišljati da li će muška ili ženska osoba pročitati ovo, ni da li će biti zadovoljni napisanim, ili, pak, kritički nastrojeni prema ovom malom davanju počasti ženskosti.

Jedno, o čemu odavno ne razmišljam, u šta sam sigurna, jeste Bogom data jednaka mogućnost participiranja u (bez)vrednostima društva, pa zar nije i ovo moje malo delo samo jedan u nizu pokušaja “probijanja” balkanskih zadrtih datosti i barijera?

Autor: Sanja Vasković

Izvor: 6yka.com

Podeli sa prijateljima: