Tkanje
Još od neolitskih kultura pa sve do danas, tokom duge i bogate kulturne prošlosti na teritoriji Srbije razvijalo se tkačko stvaralaštvo.
Nosilac domaće tkačke radinosti bile su žene, a tkanje je zauzimalo veoma važnu ulogu u srpskom tradicionalnom društvu. Proizvodili su se tekstilni predmeti za pojedince, porodice, šire zajednice, a neretko i za trgovinu, čime su žene u Srbiji značajno doprinosile privređivanju i unapređenju seoskog dimaćinstva.
Tkanjem su žene izradjivale različite predmete kao što su: vunene prekrivke (guberi, šarenice, ćilimi …), peškiri, zavese, slamarice, prekrivke za kolevke, zidnjaci, kao i tkanine za izradu odevnih predmeta (donjih i gornjih haljetaka narodne nošnje). Pored upotrebne funkcije (zaštite od toplote, hladnoće i nečistoće) ove raznovrsne tekstilije imale su i dekorativni karakter i često su bile nosioci rodnih, statusnih, religijskih, nacionalnih i drugih značenja.
Češljanjem na grebenima i udarcima, vlakna vune, konoplje i lana, razdvajala su se i klasifikovala po kvalitetu, odnosno po dužini, a zatim su se predenjem pretvarala u niti ručno ili pomoću preslice kao na slici.
Nakon predenja, vuna se umotavala u kanure i na taj način ispravljala i pripremala za dalju upotrebu. Po potrebi tekstilna nit se dalje prepredala, odnosno udvostručavala u zavisnosti od potrebe. Ovako pripremljeno predivo se zatim bojilo, a za boje su korišćeni delovi biljaka: koren, list ili plod u čije rastove je dodavana odgovarajuća kiselina, baza i metali prirodnog porekla. Na taj nači bojama je obezbeđivana postojanost i sve je bilo spremno za proces tkanja.
Najčeće primenjivana sprava na kulturnom prostoru Srba bio je horizontalni razboj ili sane, stative, stan, tara … Zabeleženo je više varijanti oblika, a njegove osnovne elemente čine: strane ili okviri za koje se pričvršćuju dva vratila, brdilo s brdom i nite, podnoške, daska za sedenje i drugi pomoćni delovi.
U tkačkoj praksi, na našim prostorima najčešće se koristila vuna i konoplja. Svaka od ovih sirovina zahtevala je poseban postupak prerade vlakna u nit za tkanje. Najkomplikovaniji i najzahtevniji je bio proces obrade konoplje, odnosno lana, koji se sastojao od uzgajanja biljke, branja, topljenja (namakanja) i trljanja stabljike na stupama odnosno trlicama. Prerada vune započinjala je šišanjem ovaca i zatim čišćenjem i pranjem vune čime se je odstranjivala masnoća i nečistoća.
Vertikalni razboj je znatno redji.
Za izradu ćilima u Pirotu, najčešće se koristio vertikalni razboj, odakle se u 20-tom veku proširio na druge ćilimarske centre jugozapadne Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine.
Tokom tkačkog procesa najčešće su se koristile dve odnosno četiri niti. Platno se dobijalo tako što se uz pomoć nićanice i podnoške polovina niti podigne, a druga polovina spusti pri čemu se napravi zev, kroz koji se čunkom, soveljkom provlači potka. Pažljivim prebiranjem niti žene su provlačile gužvice obojene vune i uspevale da naprave prelepe, širom Sveta poznate šare na pirotskim ćilimima.
Tradicionalne tkačke tehnike opstale su uprkos savremenom načinu proizvodnje. Umeće tkanja na horizontalnim i vertikalnim razbojima prenosi se s kolena na koleno. Ručno izatkane tekstilije, šalovi, prekrivke za krevete, zavese i dr., kao i odevni predmeti načinjeni od prirodnih, ručno tkanih materijala sve češće su deo kolekcije mnogih modnih dizajnera.
