“Pred ponekom mišlju ostaneš u nedoumici, naročito gledajući greh ljudski, pa se zapitaš: „Treba li silom pobeđivati, ili smirenom ljubavlju?”
Uvek odlučuj ovako: “Pobediću smirenom ljubavlju.”
Odlučiš li se tako jednom za svagda, celi svet ćeš moći pokoriti.
Smirena ljubav je velika sila, od svih najjača, nema joj ravne na svetu! Svakog dana i sata, svakog trenutka nadgledaj samoga sebe, da ti izgled bude blago lep.
Eto, prošao si pored malog deteta, prošao si ljut, sa ružnom rečju, sa ozlojeđenom dušom; i nisi možda ni primetio dete, ali je ono tebe videlo, i lik tvoj, ružan i zao, možda je ostao u njegovom slabašnom i nezaštićenom srdašcu.
Ti to ne znaš, međutim, možda si već time bacio rđavo seme u njegovu dušu, a to seme će možda i porasti, a sve stoga što se nisi uzdržao pred detetom, jer u sebi nisi odgojio pažljivu i krotku ljubav.
Braćo, ne bojte se grehova ljudskih, volite čoveka i u grehu njegovom, jer kad ko voli čoveka grešnog, to je već slika Božanske ljubavi i vrhunac je ljubavi na zemlji.
Volite sva stvorenja Božja i celokupno i svaku mrvicu. Svaki listić, svaki zrak Božji volite. Volite životinje, volite biljke, volite svaku stvar. Budeš li voleo svaku stvar – i tajnu ćeš Božju razumeti u stvarima.
A shvatiš li je jednom, ti ćeš je posle neumorno početi poznavati sve dalje i više, svakodnevno. I zavoleti ćeš, najzad, sav svet potpunom i univerzalnom ljubavlju.
Životinje volite: njima je Bog dao klicu misli i tihu radost. Nemojte im je narušavati i remetiti, ne mučite ih, ne oduzimajte im radost, ne protivite se misli Božjoj.
Čoveče, ne uznosi se, ne misli da si bolji od životinje: one su bezgrešne, a ti, sa svojim veličanstvom, ti, samo na zemlji, trag rđav svoj ostavljaš posle sebe.
Decu volite naročito, jer ona su bezgrešna kao anđeli i žive da bi nas razdragala i usrećila; ona žive zarad čišćenja srdaca naših, kao neki putokaz za nas. Teško onome ko uvredi dete…”
Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Izvor: atma
